Djeluje potpuno logično.

Ako vam treba vrela voda za:

kafu, čaj, supu, tjesteninu ili kuhanje povrća,

zašto biste čekali da se hladna voda zagrije kada iz česme već izlazi topla?

Mnogi zato šerpu ili kuhalo pune direktno toplom vodom iz slavine.

Međutim, američka Agencija za zaštitu okoliša i CDC savjetuju drugačije:

za piće i kuhanje koristite hladnu vodu iz česme, pa je tek onda zagrijavajte. Razlog je to što topla voda može lakše izvući određene metale iz cijevi i armatura, posebno olovo.

Zašto je topla voda problematičnija?

Problem nije u tome što je voda postala „loša“ samo zato što je topla.

Stvar je u instalacijama kroz koje prolazi.

Ako u cijevima, spojevima ili slavinama postoje dijelovi koji sadrže olovo, topla voda može ga otapati brže od hladne.

EPA zato vrlo jasno navodi:

ne koristiti vodu iz tople slavine za piće, kuhanje ili pripremu hrane za bebe.

„Ali ja ću je svakako prokuhati“

Tu je najveća zabluda.

Kuhanje može uništiti mnoge mikroorganizme.

Ali olovo nije bakterija.

Ako ga voda već sadrži, ključanje ga neće ukloniti.

CDC izričito upozorava da prokuhavanje vode ne smanjuje količinu olova.

Zato pravilo nije:

„uzmite toplu vodu pa je prokuhajte“.

Nego:

„uzmite hladnu vodu pa je zagrijte“.

Znači li to da je svaka topla voda iz česme opasna?

Ne.

To bi bilo pretjerivanje.

Rizik zavisi od:

starosti instalacija, materijala cijevi, spojeva, slavina i kvaliteta vode.

U novijim instalacijama problem može biti mnogo manji.

Ali poenta je da hladna voda predstavlja sigurniji izbor za kuhanje i piće, pa nema mnogo razloga da se preuzima nepotreban rizik.

Posebno je važno u starijim kućama

Olovo u vodu najčešće ne dolazi iz samog izvorišta.

Često dolazi iz:

• starih vodovodnih cijevi
• spojeva
• određenih slavina
• starih lemova i armatura.

EPA navodi da olovne servisne cijevi mogu biti jedan od najvećih izvora olova u vodi za piće.

Zato je kod starijih objekata ovo pravilo posebno korisno.

Šta ako voda dugo stoji u cijevima?

Ako slavina nije korištena nekoliko sati, voda koja stoji u instalacijama može imati više vremena da dođe u kontakt s metalima iz cijevi i spojeva.

EPA zato savjetuje da se voda, kada je dugo stajala, pusti da teče dok ne postane hladna ili dok temperatura ne postane stabilna prije nego što se koristi za piće ili kuhanje.

Ne morate puštati vodu pola sata.

Poenta je samo da ne koristite onu koja je dugo stajala u cijevima ako imate razlog sumnjati u instalacije.

Za pripremu hrane za bebe pravilo je još važnije

EPA posebno naglašava da se za pripremu dječje formule koristi hladna voda, koja se zatim zagrijava prema potrebi.

Djeca su osjetljivija na izlaganje olovu, pa kod njih ima još više smisla izbjegavati nepotrebne izvore izloženosti.

A šta je s bakrom?

Olovo nije jedini metal koji može biti relevantan.

CDC navodi da topla voda može lakše rastvarati i bakar iz bakrenih cijevi.

Kod normalnih koncentracija bakar nije problem, ali veće količine mogu izazvati gastrointestinalne tegobe.

Opet se vraćamo na isto jednostavno pravilo:

hladna voda za piće i kuhanje.

Najjednostavnija navika

Ako pravite:

kafu, čaj, supu, tjesteninu ili bilo šta drugo što ćete pojesti ili popiti,

nemojte puniti šerpu toplom vodom direktno iz slavine.

Uzmite hladnu.

Zatim je zagrijte.

Razlika u vremenu je mala, a preporuka je veoma jednostavna.

Ne treba paničiti

Ako ste godinama sipali toplu vodu iz česme u šerpu, to ne znači da ste sebi napravili problem.

Ovo nije priča o tome da je svaka kuhinjska slavina opasna.

Radi se o smanjenju mogućeg izlaganja metalima iz vodovodnih instalacija.

A za to postoji vrlo jednostavna navika:

hladna voda iz slavine – pa tek onda zagrijavanje.